Korak bliže Evropskoj uniji/One Step Closer to the European Union

Zakon o zabrani diskriminacije Korak bliže Evropskoj uniji U konačnoj verziji, sporni član 21 glasi: "Seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji. Svako ima pravo na slobodu izražavanja svoje seksualne orijentacije, a diskriminatorsko postupanje zbog izražavanja seksualne orijentacije je zabranjeno". Kolika je ovo pitanje sporno dokazuje i činjenica da nema pouzdanih istraživačkih podataka o broju homoseksualno orijentisanih ljudi u Srbiji, a procene idu u rasponu od 5 do 35 % Piše MILENA STOŠIĆ Niš, SRBIJA Pre samo deset godina građani Srbije krili su se po podrumima i skloništima i bežali od NATO bombi, izolovani od ostatka Evrope i sveta. Danas Srbija najzad ispunjava i poslednji pravni uslov za stavljanje na belu šengen listu, kao jedan u nizu koraka ka EU - usvojen je Zakon o zabrani diskriminacije. Nakon prezentovanja predloga zakona stigle su primedbe tradicionalnih crkava i verskih zajednica na pojedine članove, zbog čega je akt 4. marta povučen na doradu. Medijska halabuka potrajala je dvadesetak dana, ali je zakon ipak izglasan u Skupštini Srbije 26. marta sa 127 glasova "za" (od 250). Iako građani Srbije smatraju da je stavljanje na belu šengen listu značajno za našu zemlju (87%), a usklađivanje zakonodavstva sa evropskim neophodan je uslov za ulazak u EU, ne može se nikako reći da je usvajanje ovog zakona prošlo glatko, bez protesta i preispitivanja - koja je i kolika cena ulaska u EU. Teško do Zakona Predlog zakona o zabrani diskriminacije izradili su stručnjaci iz nevladinog, civilnog i akademskog sektora, uz podršku Ministarstva rada i socijalne politike i Programa UN za razvoj (UNDP), kao i uz pomoć delegacije Evropske Komisije u Beogradu. Nacrt ovog zakona u decembru 2007. godine dobio je veoma povoljno mišljenje Venecijanske komisije Saveta Evrope, a javna rasprava održana je tokom novembra i decembra 2008. u više gradova Srbije. U izveštaju Evropske Komisije za 2008. godinu navodi se da u praksi još uvek postoji široko rasprostranjena diskriminacija. Tradicionalne crkve i verske zajednice istakle su, iznoseći svoje primedbe na predlog zakona, da nisu bile pozvane na javnu raspravu. U njihovom saopštenju navodi se da sporni predlog garantuje pravo na slobodu javnog izražavanja seksualne orijentacije, a da tako nešto ne postoji ni u jednom međunarodnom ugovoru o zabrani diskriminacije, ni u jednoj evropskoj direktivi, ni u jednom relevantnom evropskom ili svetskom zakonodavstvu. Boris Milićević, predsednik GSA (Gay-Straight Alliance) smatra da su tradicionalne crkve i verske zajednice imale prilike da učestvuju u javnoj raspravi, ali su one to izbegavale - "baš zato što ne prihvataju protivargumente. One su, zajedno sa desničarskim organizacijama, suštinski protiv koncepta jednakosti svih građana". U već pomenutom saopštenju, tradicionalne crkve i verske zajednice ogradile su se od sadejstva sa bilo kojom političkom strankom. Nakon povlačenja predloga ovog zakona GSA je objavila apel 91 nevladine organizacije za vraćanjem i usvajanjem zakona u neizmenjenom obliku. "I Evropska unija, i Savet Evrope, i Ujedinjene nacije i Evropska komisija eksplicitno su zahtevali od Srbije da u najskorije vreme donese sveobuhvatan antidiskriminacioni zakon, posebno navodeći Rome, nacionalne manjine, male verske zajednice, hendikepirane i LGBT populaciju (lezbejke, gej, biseksualne i transrodne osobe) kao grupe koje moraju biti zaštićene ovim zakonom", objašnjava za WAVE magazine Boris Milićević. Jedna od izmena koju su predložile tradicionalne crkve i verske zajednice sastojala se u brisanju dela - "svako ima pravo na slobodu izražavanja svoje seksualne orijentacije". U obrazloženju se kaže da ne vređa moral i verska uverenja sama seksualna orijentacija, već njeno javno izražavanje, kao i da sloboda izražavanja nije garancija slobode. Zanimljivo je da se u obrazloženju ne govori o homoseksualnoj ili "posebnoj", već o seksualnoj orijentaciji uopšte. Spec. med. psihologije Miroslava Vuković iz Savetovališta za seksualnu orijentaciju Zavoda za zdravstvenu zaštitu studenata Beograd, objašnjava za WAVE magazine da je "stav crkve i nauke o brojnim pitanjima različit, ne samo kada je reč o homoseksualnosti već generalno, a posebno kada su u pitanju seksualnost, odnosno seksualno ponašanje ljudi". Taj stav vezuje se u principu za zabranu predbračne i vanbračne seksualne aktivnosti, korišćenje kontracepcije, abortusu... Prema popisu Republičkog zavoda za statistiku iz 2002. godine, čak 7.123.611 građana Srbije, od 7.498.001 popisanih, izjasnilo se kao vernici. Postavlja se pitanje da li zaista svi oni poštuju seksualnu apstinenciju i ostale stavove crkava. S druge strane, 60% građana smatra da je crkva u pravu što osuđuje pojavu homoseksualnosti (prema istraživanju CeSID-a iz februara i marta 2008). Javna ili tajna orijentacija Mišljenja stručnjaka - psihologa i psihijatara o adekvatnosti upotrebe reči "orijentacija" u sintagmi seksualna orijentacija podeljena su. Neosporno je da ima onih koji smatraju da je homoseksualnost poremećaj polnog nagona, a kada je reč o građanima Srbije njih čak 70% slaže se sa tvrdnjom da je to bolest (prema istraživanju CeSID-a). Možda je razlog za takav stav i u tome što se tek skoro pojavilo saopštenje gde se homoseksualnost kao bolest negira: "Srpsko lekarsko društvo je 2008. godine, a na inicijativu Labrisa - Organizacije za lezbejska ljudska prava, izdalo saopštenje u kome se potvrđuje ovakav stručni stav", kaže Miroslava Vuković. Takođe, Boris Milićević podseća da je "homoseksualnost u Srbiji dekriminalizovana (1994.) i depatologizovana (istovremeno kada i Svetska zdravstvena organizacija 1990.)", što će reći još i pre početka procesa integracije Srbije u EU. Istraživanje CeSID-a pokazuje i da građani ne bi voleli / želeli: da su u srodstvu sa osobom homoseksualnih sklonosti, da se sa takvom osobom druže ili posećuju, da takva osoba ima rukovodeći položaj u državi i da im bude šef na poslu. Čak 75% ispitanika ne želi da takva osoba bude vaspitač / nastavnik njihovoj deci. Logično je onda zaključiti i da teško da ima roditelja kome bi bilo svejedno da se njegovo dete izjasni kao LGBT osoba. Kada je reč o broju homoseksualno orijentisanih ljudi u Srbiji danas - nema pouzdanih istraživačkih podataka, a procene idu u rasponu od 5 do 35%. "Prema procenama nekih NVO koje se bave pravima osoba neheteroseksualne orijentacije, u Srbiji ima 600-700.000 homoseksualnih osoba. Prema vrlo obuhvatnom istraživanju o zdravstvenom ponašanju srednjoškolske i studentske omladine (uzorak 5.385 studenata oba pola, iz svih univerzitetskih centara u Srbiji), u kome je učestvovala i naša ustanova, 2000. godine se kao heteroseksualno opredelilo 76,08% studenata, homoseksualno 1,21%, biseksualno - 4,03%, a 9,17% je izjavilo da nije sigurno u pogledu svoje seksualne orijentacije", navodi Miroslava Vuković. Na putu ka belom šengenu Cela priča oko Zakona o zabrani diskriminacije odigrala se veoma brzo. Verzija koja je na kraju usvojena kaže da se diskriminacijom neće smatrati postupanje sveštenika i verskih službenika u skladu sa njihovim uverenjima i zakonom. Izbrisan je stav koji se odnosi na transseksualce i konačno, član 21 oko koga se i najviše diskutovalo, sada glasi: "Seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji. Svako ima pravo na slobodu izražavanja svoje seksualne orijentacije, a diskriminatorsko postupanje zbog izražavanja seksualne orijentacije je zabranjeno." Kazne koje predviđa ovaj zakon kreću se od 5.000 do 100.000 dinara. Kakvi će biti efekti i koliko će ko biti zadovoljan ishodom, tek će se pokazati kroz praksu i primenu ovog pravnog akta. S obzirom da je zakon ipak usvojen i put ka belom šengenu prokrčen, možemo pretpostaviti da je i put Srbije ka Evropskoj uniji kraći za jedan korak, i to ne samo u smislu legislativa, već i u svesti ljudi o tome ko smo, gde smo i kuda idemo. (Objavljeno: 15.04.2009.) Anti-Discrimination Law One Step Closer to the European Union The final version of the article 21, which has caused most controversy, states: "Sexual orientation is a private matter and no one may be asked to publicly declare their sexual orientation. Everyone has the right to freely declare their sexual orientation, and discrimination against such declaration is prohibited". Even the fact that there are no reliable data that show the number of homosexually oriented people in Serbia, with the estimates ranging from 5 to 35 per cent, proves this to be a debatable question By MILENA STOŠIĆ from Niš, SERBIA Just 10 years ago people in Serbia hid in basements and bomb shelters, running away from NATO bombs, isolated from the rest of Europe and the world. Today, Serbia finally fulfills the last legal prerequisite to be put on the white Schengen list, as one of a number of steps towards the European Union - the Law on the Prohibition of Discrimination has been passed. After the presentation of the bill, a number of objections have been made by traditional churches and religious communities. Consequently, on March 4, the bill was withdrawn for final changes. Media frenzy went on for about 20 days, however, the Parliament passed the law on March 26, with 127 (out of 250) members voting "for" it. Even though Serbian citizens think it important for Serbia to be put on the white Schengen list (87% of them), and the alignment of Serbian legislation with that of the European Union is a necessary requirement for its joining the EU, it can by no means be said that everything went smoothly, without any protestations or reexaminations of the question-at what price should we join the EU? A Long Road to the Law The bill on the prohibition of discrimination was written by experts from the non-governmental, civil and academic fields, with the support from the Ministry of Labour and Social Policies and the United Nations Development Programme (UNDP), also with the aid from the European Commission's delegation in Belgrade. In December 2007, the Venice Commission of the European Council gave a very favourable opinion on the draft of this law, with the public debates taking place throughout November and December 2008 in a number of Serbian cities. The European Commission's report for 2008 confirmed an existing widespread discrimination. Traditional churches and religious communities have stressed, making their objections to the bill, that they have not been invited to a public debate. Their announcement states that the controversial bill guarantees the right to one's freedom to publicly express one's sexual orientation, however, it is stated, a thing like that does not exist in any of the international accords on the prohibition of discrimination, in any of the European directives, or in any relevant European or world legislations. Boris Milićević, the president of GSA (the Gay-Straight Alliance), finds that traditional churches and religious communities have had a chance to participate in open debates but have been evading them - "precisely because they don't accept counter-arguments. Alongside right wing organizations, they are essentially against the concept of equality for all citizens". In the afore-mentioned announcement traditional churches and religious communities have dissociated themselves from any political parties. After the withdrawal of the bill the GSA has proclaimed appeals from 91 non-governmental organizations demanding that the law be reinstated and passed in its original form. "Everyone, including the European Union, the Council of Europe, the United Nations and the European Commission, have explicitly demanded that Serbia should pass a comprehensive anti-discrimination law at the shortest possible time, especially mentioning the Roma people, ethnic minorities, small religious communities, the disabled and the LGBT population (lesbian, gay, bisexual and transgender people) as groups which must be protected by this law", explains Boris Milićević for Wave magazine. One of the amendments suggested by traditional churches and religious communities has been to delete the part which says - "everyone has the right to freely declare their sexual orientation". They explain that the sexual orientation in itself is not an affront to moral or religious convictions, but its public declaration is. It is also stated that the freedom to declare one's sexual orientation is not a guarantee of freedom itself. What is interesting is that they do not talk about homosexual or "different" orientation in their announcement, but about sexual orientation in general. A specialist in clinical psychology, Miroslava Vuković, who works as a counsellor for sexual orientation at the Student Policlinic in Belgrade, explains for Wave magazine that "Church and science have different positions regarding numerous issues not just homosexuality, however, they are particularly dissimilar when it comes to sexuality and people's sexual behaviour". Church's position refers to the prohibition of pre-marital and extra-marital sexual activity, birth control, abortion and so on. According to the Census conducted by the Serbian Institute for Statistics in 2002, as much as 7,123,611 out of 7,498,001 enlisted citizens declared themselves as believers. The question is whether they really abide by sexual abstinence and other positions of the church. On the other hand, 60% of citizens think that Church is right to condemn homosexuality (according to CeSID's polls dating from February and March 2008). Public or Secret Orientation Experts - psychologists and psychiatrists differ on the question of the adequacy of the word "orientation" when used in a noun phrase sexual orientation. Undoubtedly, there are those who consider homosexuality a disorder in the sex drive, and as much as 70% of Serbian citizens think it a disease (according to CeSID's polls). A cause for such a position may be in the fact that the announcement, denying the opinion that homosexuality is a disease, has appeared only recently: "In 2008, the Serbian Medical Society, at the initiative from Labris - an organization which deals with human rights for the lesbians, issued an announcement in confirmation of this expert opinion", says Miroslava Vuković. In addition, Boris Milićević reminds that "homosexuality in Serbia is decriminalized (1994) and depathologized (simultaneously as the World Health Organization, 1990)", even before Serbia has begun the process of integration into the EU. Polls conducted by CeSID also show that people would not want to be related to a homosexual person, would not want to socialize with such a person, would not want such a person to have a managerial position in the state or be their superior at work. As much as 75% of examinees would not want a homosexual person to teach their children. It seems that there hardly is a parent who would not mind if their child declared himself an LGBT person. When it comes to the number of homosexually oriented people in Serbia today - there are no reliable data, with the estimates ranging from 5 to 35%. "According to some estimates given by NGOs which deal with the rights of non-heterosexual people, there are between 600 and 700 thousand homosexuals in Serbia. According to a very comprehensive research on health behaviour of high school and university students (a sample of 5,385 students of both genders, from every university centre in Serbia), with the participation of our institution as well, in 2000, there were 76,08% of heterosexually oriented, 1,21% of homosexually oriented, 4,03% of bisexually oriented students and 9,17% of them stated they were unsure about their sexual orientation", says Miroslava Vuković. On the Way towards the White Schengen The whole story about the anti-discrimination law has occurred pretty fast. The final version, which has been passed in the end, states that the actions by ministers and other religious officials, in line with their convictions and laws, would not be considered discriminatory. The position regarding transsexuals has been deleted and finally, article 21, which has caused most controversy, now states: "Sexual orientation is a private matter and no one may be asked to publicly declare their sexual orientation. Everyone has the right to freely declare their sexual orientation, and discrimination against such declaration is prohibited". Fines envisaged by this law go from 5,000 to 100,000 RSD. The effects and the amount of satisfaction in people with the law are yet to be seen when this legal decision is put into practice and use. Taking into consideration that, in the end, the law has been passed, thus clearing the way towards the white Schengen; one can assume that Serbia is one step closer to the EU, not only when the legislative body is considered but people's consciousness about who they are, where they are and where they are going as well. (Published: 10.04.2009.)

Istinomer u službi građana

Intervju: Vukosava Crnjanski, osnivač Istinomera

Istinomer u službi građana

Mislim da je sada trenutak da civilni sektor i nevladine organizacije budu "watch dog", da postoji civilna kontrola u državi. To je ustvari prava demokratija, da građani imaju pravo i učestvuju u donošenju odluka. Ako smo već izabrali sve te ljude koji su na pozicijama, onda hajde da se malo aktiviramo i u kontroli onoga što rade


Piše MILENA STOŠIĆ (milena.stosic@wavemagazine.net)
Niš, SRBIJA


Istinomer (www.istinomer.rs) je građanski aktivistički poduhvat izgradnje i održavanja interaktivnog sajta na kome se citiraju, analiziraju, ocenjuju i komentarišu važne izjave političara i drugih javnih ličnosti. Ovaj sajt lansiran je početkom decembra i već je privukao značajnu pažnju sa različitih strana, pretendujući da uzme maha u kreiranju javnog mnjenja. Ideja se tiče promocije odgovornosti za javno izgovorenu reč i poziva na objektivnost, aktivizam, demokratiju u pravom smislu te reči i suprotstavljanje kulturi zaborava, koja se u Srbiji pomno gaji.

Na sajtu postoje tri kategorije - istinitost, doslednost i ispunjena obećanja. Takođe, na Istinomeru je moguće pročitati i biografije svih ličnosti čije se izjave komentarišu i najvažnije od svega - postoji mogućnost dvosmerne komunikacije sa njima, kao i sa građanima. Kako sve to funkcioniše, WAVE magazine je pitao Vukosavu Crnjanski, koja je osnivač Istinomera. Prema njenim rečima, za ovo kratko vreme već postoji 200 registrovanih korisnika portala i oko 3,500 poseta: "Napravili smo jedan veliki pano na kome su građani mogli da ocenjuju političare i mislim da je do sada postignut veliki uspeh. Očigledno je reakcija jako pozitivna", kaže Crnjanski.

Kako je nastala ideja za jedan ovakav projekat?

Na ideju sam došla gledajući CNN i kampanju Mek Kejn - Obama. Na njihovim vestima bi se povremeno pojavljivao istinomer (truth-o-meter), odnosno novinari bi ocenjivali istinitost izjava i/ili optužbi Mekkejna na račun Obame i obrnuto. To me je potpuno fasciniralo - dva političara u trci za američke izbore i neko kompetentan sa strane to posmatra i procenjuje da li oni govore istinu ili ne, a javnost im potpuno veruje! To je ono što je nama u Srbiji nedostajalo. Paralelno se dešavala i ona priča sa Velimirom Ilićem, tadašnjim ministrom za kapitalne investicije, koji je imao čuveni komentar - "E ljudi, pa u redu je da kraduckate, ali sad već kradete", pa je sada problem. Ono što je za mene bilo strašno jeste da ministar u vladi izgovori tako nešto, da to bude javno objavljeno i emitovano na svim televizijama, a da nema nikakve reakcije javnosti. Tako sam došla na ideju da pokušam da napravim Istinomer sa timom ljudi, sa svojim kolegama iz nevladine organizacije LiNET.

Šta mislite, zašto nema reakcije javnosti na ovakve i slične izjave?

Mislim da je sada taj trenutak da civilni sektor i nevladine organizacije budu taj "watch dog", da postoji civilna kontrola u državi. To je u stvari prava demokratija, da građani imaju pravo i učestvuju u donošenju odluka. Ako smo već izabrali sve te ljude koji su na pozicijama, onda hajde da se malo aktiviramo i u kontroli onoga što oni rade. Tužno je da u Srbiji ima građana koji kažu "ok, pa kradite", "svi su ti političari isti" ili "ne interesuje me". Kako može da te ne interesuje? To su tvoji novci. Oni koriste novac koji si ti zaradio da bi napravili tu državu boljom. Pa na kome je da to kontroliše nego na nama. Hoću da živim u zemlji u kojoj se garantuje sloboda, hoću da znam šta političari rade, kako donose odluke. Neću da nam se ponove devedesete.

U razvoju ideje pred osnivačima su se našle prepreke u vidu finansija, kredibiliteta i neiskustva u vezi sa novinarstvom. Kako ste ih prevazišli?

Dobili smo različite ponude za izradu sajta, ali je na kraju jedna kompanija prepoznala našu ideju kao vrednu i ušla u poslovni rizik ulažući svoje vreme i novac, bez izvesnosti nadoknade za svoje usluge. U pitanju je firma Inbox koja je jedna od najboljih u Srbiji, a i u regionu. Sve nam je išlo na ruku - od toga da sam oformila tim ljudi koji je spreman da volontira, preko sajta, rešavajući problem medija korišćenjem interneta. Onda je došao na red kredibilitet. Izlistali smo koga bismo voleli da imamo u svom timu kao Savetodavni odbor, koji će da prenese kredibilitet celom projektu i ideji. Njega sada čine: Rodoljub Šabić (Poverenik za informacije od javnog značaja), Zoran Sekulić (glavni i odgovorni urednik Foneta), Svetlana Logar (direktorka Strategic marketinga), Velimir Ćurgus Kazimir (direktor Ebart medijske arhive) i Dragan Kremer (medijski analitičar). Cilj nam je bio da povežemo i okupimo ljude koji imaju veze sa politikom, ali nisu markirani pripadnošću nekoj političkoj stranci. To je petoro ljudi koji zaista ima kredibilitet, koji su napravili nešto u svom poslu, odgovorni ljudi i viđeni u javnosti kao oni kojima se može verovati. I to je ono što je nama trebalo, a svi oni su odmah afirmativno odgovorili na naš poziv. I tako je krenula priča.

Ko konkretno "meri istinu"?

Mi smo kao NVO LiNET započeli akciju, ali smo znali da naš kapacitet nije dovoljno veliki da možemo to da završimo, pa smo uključili u rad novinare, političke analitičare, ljude koji su zainteresovani za politiku i promociju odgovornosti za javno izgovorenu reč i, naravno građane koji žele da se uključe. Mi imamo određene izjave koje potvrđujemo ili demantujemo drugim izjavama iste osobe ili stručnjaka ili sa dve različite strane. Važno je da to što sajt objavljuje jesu isključivo i samo činjenice.

Vi pozivate političare i druge javne ličnosti na odgovornost za javno izgovorenu reč i obećanja. Kako su oni zapravo prozvani i kako mogu da repliciraju?

Mi hoćemo da budemo partneri sa političarima. Mislimo da promocija odgovornosti za javno izgovorenu reč mora da ide sa obe strane - političari i javne ličnosti i građani i civilni sektor, i da, ako svi zajedno radimo, možemo da unapredimo odgovornost u našem javnom i političkom životu. Poslali smo jednom pismo svim akterima: poslanicima, strankama, ministrima - u kome smo predstavili projekat, pozvali ih na saradnju, dali im naše kontakte i rekli - mi počinjemo ovo da pratimo, verujemo da ćete iskoristiti i za svoju promociju; sve što vam ne odgovara u smislu - sa čime se ne slažete imate pravo da demantujete i imaćete svoje naloge na sajtu sa šifrom.

I da li je bilo reakcija na pismo?

Jedini odgovor za ovo kratko vreme dobili smo iz Kancelarije za medije Ministarstva odbrane ministra Šutanovca, gde su nam skrenuli pažnju da smo pogrešili u nekom datumu u njegovoj biografiji, što je za mene fantastična stvar. To znači da su oni pregledali sajt, njima je stalo da istinitost bude objavljena, kontaktirali su nas i mi smo odmah izvršili korekciju. Nadam se budućem partnerstvu i sa svim ostalim ministarstvima. Danas su sve tri skale - doslednost, istinitost i ispunjenje obećanja - nažalost crvene, ali mi želimo da nađemo pozitivne primere, a ne da guramo prst u oko.

Zašto ste se opredelili za internet kao kanal komunikacije?

Zato što je to medij na kome nema cenzure, gde niko ne može da vas stopira u celoj priči. A mislimo da ovde mediji, koliko god delovalo spolja da su slobodni - nisu; vrlo je važno šta emitujete i kakve vesti, novac tu igra veliku ulogu. Mora da se traži profesionalizam i odgovornost i od njih u kreiranju javnog mnjenja. Ja se iskreno nadam da će istina u Srbiji početi konačno nešto da znači, da ćemo svi meriti kako ćemo glasati sutra po tome da li nas lažu ili ne.

Šta je sa javnošću koja ne koristi internet kao medij?

Svesni smo da je korišćenje interneta limitirano. Ono što želimo da vidimo je Istinomer na nacionalnoj televiziji u nekoj mini formi kao izjava dana ili istina dana, u kontinuitetu, a za početak bih volela da krenemo sa nekim novinama koje imaju veliki tiraž. Veb sajt će biti i tada otvoren za građane, ali naša ideja je da se ne zaustavimo samo na ovoj verziji, već da napravimo jednu internet zajednicu poput Facebooka.

Da li planirate saradnju i partnerstva i van institucija vlasti?

Ja bih volela da vidim istinomere ne samo u ministarstvima, nego i u lokalnoj samoupravi, da nam se javljaju građani iz svih opština i da krenu u taj lokalni "watch dog". Što se tiče saradnje, nas je dva dana posle lansiranja sajta na Facebooku kontaktirala ekipa Yellow cab-a, tako da smo počeli da sarađujemo sa njima. Mi svakako moramo da razmišljamo o održivosti. Ono za šta se mi zalažemo kao organizacija je međusektorska saradnja. Ja bih volela da sutra nađemo kompanije kojima je u interesu da političari i javne ličnosti govore istinu i koje bi nas finansirale. To je i garant jedne ozbiljne poslovne atmosfere. Ono što svakako nećemo raditi je razmena banera ili primanje novca od političkih partija jer je to sukob interesa i onda cela priča nema smisla. Takođe nećemo razmenjivati banere i sakupljati novac od religijskih organizacija jer i njih pratimo, i naravno ne dolaze u obzir pornografski sadržaji. Za ostale je saradnja moguća. Hoćemo da budemo i resurs za medije, jer je danas uloga novinara u Srbiji stavljena na jedan nizak nivo, novinarstvo je umnogome degradirano. Hoćemo da mediji nađu kod nas informacije od kojih mogu da prave priče, da se unapredi istraživačko novinarstvo.

Posetioci sajta mogu da prate i poznati nedeljni pregled Ljubomira Živkova - Retrovizor, koji je nedavno skinut sa televizije B92?

Na Istinomeru ponovo radi Retrovizor. Gospodin Ljubomir Živkov je podržao ovu ideju i pristao je da radi sa nama. Iako je po njegovim rečima završio priču sa Retrovizorom, na Istinomeru je osvanuo Retrovizor II i to je za nas veliko priznanje, kao da smo dobili Majkl Džordana u košarkaški tim.


(Objavljeno u INTERNATIONAL YOUTH WEB MAGAZINE WAVE www.wavemagazine.net: 19.12.2009.)

SRBIJA U EU - Kandidatura za članstvo u EU 22. decembra

SRBIJA U EU - Kandidatura za članstvo u EU 22. decembra

 Na dan početka liberalizacije viznog režima, Vlada Srbije donela je odluku o sledećem, kako je rekao komesar za proširenje EU Oli Ren, prirodnom i logičnom koraku a to je podnošenje kandidature za punopravno članstvo u EU.
Savet za evropske integracije, koji je osnovala Vlada Srbije za davanje strateških smernica i stvaranje nacionalnog konsenzusa po pitanju pristupanja Srbije, predložio je 19. decembra Vladi Srbije da donese odluku o podnošenju kandidature za prijem Srbije u članstvo EU do kraja 2009. godine. Nakon zasedanja Saveta, na sednici Vlade doneta je odluka u korist ovog predloga. Predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Mirko Cvetković potpisali su u ime Vlade zahtev i memorandum za podnošenje kandidature za punopravno članstvo Srbije u EU. Tadić je čestitao građanima Srbije bez čije odluke, kako je naglasio, ne bi bilo moguće da naša zemlja podnese kandidaturu. “Podnošenje kandidature predstavlja prekretnicu i novu etapu koja će zahtevati duboke i bolne reforme, ali će na kraju građanima i njihovim porodicama doneti korist”, izjavio je Tadić.

Mnogi evropski lideri poput ministra spoljnih poslova Švedske Karla Bilta i Italije Franka Fratinija, dali su zeleno svetlo ovoj odluci koja potvrđuje nedvosmislenu evropsku perspektivu Srbije i svesrdno je podržali.

 

Zahtev za kandidaturu predsednik Tadić će predati 22. decembra (sutra) premijeru Švedske Frederiku Rajnfeltu i taj zahtev će od 1. januara preuzeti Španija, koja će tada otpočeti svoje predsedavanje unijom. Rajnfelt, koji je odluku o apliciranju ocenio kao istorijski korak za Srbiju, rekao je da će sa zadovoljstvom primiti predsednika Srbije Borisa Tadića u Stokholmu 22. decembra, kada će zahtev za članstvo zvanično biti podnet. Predsedavanje Španije koja je jedna od 5 EU zemalja koje nisu priznale jednostranu nezavisnost Kosova i čiji je  Ministar spoljnih poslova Migel Anhel Moratinos takođe izneo pozitivne stavove o kandidaturi Srbije, svakako je ohrabrujuća okolnost u prihvatanju ovog zahteva Srbije.

 

Iako SSP nisu ratifikovale sve zemlje članice EU i evropski parlament, ova odluka se ocenjuje kao pravovremena i u skladu sa dugoročnim strateškim ciljevima Srbije u kontekstu evrointegracija. Kad je reč o saradnji sa Hagom, koja se često pominje kao kamen spoticanja, Predsednik Srbije rekao je da nema nikakve dileme da Švedska i bez hapšenja haških optuženika Ratka Mladića i Gorana Hadžića može da odredi datum za podnošenje kandidature, jer Srbija čini sve da okonča saradnju sa Haškim tribunalom.

Izvojevanje bele šengenske liste i odmrzavanje Prelaznog trgovinskog sporazuma, saradnja sa Hagom, kao i ispunjavanje obaveza i kriterijuma sa “mape puta” otvorili su vrata Srbiji ka statusu kandidata za članstvo u EU koji se prognozira do kraja sledeće godine. “Srbija je trasirala pravce kojima će se kretati u narednom periodu i pokazala da deli težnje evropskih država", rekao je premijer Cvetković. Na ovaj način polako počinju da se potvrđuju i ostvaruju očekivanja i želje građana Srbije koji su sasvim opravdano u većinskom broju od početka evrointegracijskih aspiracija zemlje, pružali podršku ovoj ideji i pristupanju porodici evropskih naroda.

 (Objavljeno na www.europeanhouses.org: decembar .2009.)

Veliki dan za građane Srbije - Srbija na belom šengenu

Veliki dan za građane Srbije - Srbija na belom šengenu

Na jučerašnjem zasedanju Saveta ministara EU usvojena je konačna odluka o ukidanju viznog režima građanima Srbije, Crne Gore i Makedonije za zemlje potpisnice Šengenskog sporazuma. Odluka će stupiti na snagu 19. decembra, kako je Slovenija predložila početkom novembra na sednici EU.
Ministri unutrašnjih poslova i pravosuđa EU usvojili su dopunu Regulative 539/2001, što znači beli šengen za građane Srbije. Vizna liberalizacija važiće, kako je napomenuo Vinsent Dežer – šef Delegacije Evropske Komisije u Srbiji, za onih milion i po građana koji su do sada sebi obezbedili biometrijski pasoš. U šengenskom prostoru biće moguće boraviti turistički 90 dana od dana ulaska. Što se tiče građana koji još uvek nemaju biometrijski pasoš procedura će ostati ista i oni će plaćati vizu i kao i do sada dostavljati neophodnu dokumentaciju. Ograničenja postoje i kad je reč o građanima Kosova. Takođe za druge svrhe putovanja poput studiranja, rada i sl. biometrijski pasoš neće biti dovoljan, već se mora tražiti odobrenje. Biometrijski pasoš otvara vrata u 25 zemalja članica EU, kao i u još tri zemlje koje su potpisnice Šengenskog sporazuma – Island, Norvešku i Švajcarsku. Odluka pak ne važi za Veliku Britaniju i Irsku. Međutim, kako je britanski ambasador u Beogradu Stiven Vordsvort izjavio, sledeća procena od rizika od imigracije biće data 2011. god. na osnovu koje se nekim zemljama nameće viza a nekima ukida.
“Ukidanje viza nije poklon već rezultat tesne saradnje Brisela i Beograda”, rekao je švedski ambasador Krister Bringeus. Zadovoljstvo ovim korakom, kao i svetle perspektive Srbije i uopšte Zapadnog Balkana kad je reč o evro integracijama izrazili su i Oli Ren, komesar za proširenje EU, kao i potpredsednik Evropske komisije Žak Baro.
Čestitajući građanima Srbije juče na konferenciji u Briselu, predsednik Boris Tadić je podvukao da je ovo veliki dan za građane Srbije.

(Objavljeno na www.europeanhouses.org: novembar .2009.)

Alternativna istorija kulturne svesti

Projekat "Lobi kulture"

Alternativna istorija kulturne svesti

Utisak ovih umetnika je da se mišljenje ljudi razlikuje na nivou: provincija - grad, kao i po starosnom dobu, a da mladi najčešće izražavaju nadu o studiranju u Evropi, kao i o implementaciji nekih evropskih obrazovnih programa na srpske univerzitete. "Ima raznovrsnih odgovora - od klanja svinja po dvorištima, od čije zabrane zaziru seljaci u Vojvodini, do potrebe za javnim toaletima u Beogradu"


Piše MILENA STOŠIĆ (milena.stosic@wavemagazine.net)
Vranje, SRBIJA


Fotografija, zvučni zapis i odgovor na pitanje - "Šta mislite da će se promeniti ili nestati kada vaša zemlja uđe u Evropsku uniju?" - uzduž i popreko zemalja Zapadnog Balkana, predstavlja osnovnu ideju projekta "Lobi kulture", čiji je cilj da zabeleži jedan istorijski i kulturni trenutak regiona u tranziciji, koji teži ulasku u Evropsku uniju. Po dva umetnika iz svake zemlje (Albanija, BiH, Srbija, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, plus Kosovo pod rezolucijom UN 1244) angažovano je da u susednoj zemlji sprovede istraživanje i prikupi materijal baziran na subjektivnim stavovima građana. Glavni koordinator projekta je nevladina organizacija "Kiosk" iz Beograda, u partnerstvu sa regionalnim centrima za savremenu umetnost. Među donatorima projekta je program za umetnost British Council-a (British Council Creative Collaboration), Fond za otvoreno društvo Srbija, Evropski fond za kulturu (European cultural fondation) i drugi.

Aleksandar Grozdanovski i Ljupčo Temelkovski su vizuelni umetnici iz Bitolja (Makedonija) koji su u oktobru 16 dana putovali po Srbiji i prikupljali materijal, koji će po završetku projekta biti prezentovan na internetu u formi knjige, kao interaktivna putujuća izložba i GPS mapa, putem koje će ljudi moći da pregledaju umetnički rad kroz region.

- Ovo je jedan kreativni proces, eksperiment. Stvaramo alternativnu istoriju kulturne svesti u datom momentu, koja do sada i na ovaj način nije rađena na ovom prostoru - objašnjava za WAVE magazine Aleksandar Grozdanovski na isteku petnaestog dana istraživanja po Srbiji, u Vranju.

- Naša ruta obuhvatila je 13 gradova u Srbiji - Suboticu, Beograd, Vršac, Plandište, Loznicu, Užice, Novi Sad, Novi Pazar, Niš, Bor, Jagodinu, Vranje i Bujanovac. Sagovornici se biraju slučajnim izborom na ulici ili uz pomoć lokalnih koordinatora i kontakata. U proseku se radi sa pet do deset ljudi po gradu i to su osobe različitog profila, od poljoprivrednika do intelektualaca - kaže Grozdanovski. Ovakav pristup ne predstavlja klasično institucionalno i statističko ispitivanje javnog mnjenja, ali svakako svedoči o informisanosti ljudi sa raznih podneblja o Evropskoj uniji i šta članstvo njihove zemlje u EU za njih znači na jednom subjektivnijem i ličnijem nivou.

- Mislim da je ovo baš dobar projekat, jer niko ne radi na ovakav način. Iz odgovora se vidi koliko ljudi uopšte razmišljaju o EU. Bilo je sasvim nerealnih odgovora u kojima se očekuje vaskrs finansijske situacije od ulaska u EU. Neki ljudi su pričali i po pola sata. Na kraju ćemo izabrati po dve-tri rečenice koje će pratiti fotografiju, a biće dostupan i audio zapis odgovora. Napraviće se i GPS mapiranje i uneti koordinate, da se tačno zna gde je urađen intervju ili napravljena fotografija - rekao je za WAVE magazine Ljupčo Temelkovski. Njegov lični utisak je da ljudi u pojedinim mestima u Srbiji i nisu mnogo informisani o značenju i značaju EU u odnosu na Srbiju i njih same.

- Mnoge ljude EU uopšte i ne zanima, jer oni imaju egzistencijalnih problema da prežive. I oni se uopšte i ne nadaju članstvu. Totalna depresija je recimo u Boru i to se jasno vidi samo šetnjom kroz grad. Oni kao da žive u nekoj svojoj dimenziji.

Grozdanovski takođe deli mišljenje da nivo informisanosti o evrointegracijama nije dovoljan, ali da su ljudi mahom komunikativni i žele da govore.

- Nismo imali nikakvih problema ili distance, izuzev u Jagodini i Vranju, gde je bilo ljudi koji nisu znali ili imali šta da kažu, a u ovim gradovima bilo je i onih koji su želeli da ostanu anonimni.

Utisak ovih umetnika je da se mišljenje ljudi razlikuje na nivou: provincija - grad, kao i po starosnom dobu, a da mladi najčešće izražavaju nadu o studiranju u Evropi kao i o implementaciji nekih evropskih obrazovnih programa na srpske univerzitete.

- Ima raznovrsnih odgovora - od klanja svinja po dvorištima, od čije zabrane zaziru seljaci u Vojvodini, do potrebe za javnim toaletima u Beogradu. Cela ruta je bila zanimljiva. Žalim što nismo ostali u Novom Pazaru dan duže - kaže Grozdanovski.

Temelkovski dodaje da je Novi Pazar interesantan jer je drugačiji, zbog velikog prisustva muslimanske populacije: "Ljudi tamo se bave tekstilom i dosta pričaju o otvaranju tržišta da bi mogli da plasiraju svoje proizvode".

Ovo istraživanje nagoveštava vrlo zanimljive, heterogene rezultate, i to samo na području Srbije. Kada se budu našli na jednom mestu, zajedno sa radovima Albanaca koji su boravili u Makedoniji, Srba koji su bili na Kosovu, Hrvata iz Crne Gore, crnogorskih umetnika koji su putovali u Bosnu i Hercegovinu i onih iz Bosne koji su bili u Albaniji, može se očekivati vrlo informativan i umetnički obojen događaj za posetioce izložbe.

- Rezultat je neizvestan, jer je izraz svih umetnika koji rade drugačiji. Biće dosta materijala koji će se spojiti u celinu. Biće to putujuća izložba po Zapadnom Balkanu, a onda i po Evropi i šire - završava Grozdanovski.

Link: www.theculturelobby.com


(Objavljeno u INTERNATIONAL YOUTH WEB MAGAZINE WAVE www.wavemagazine.net: 14.11.2009.)

Svi bi da budu loši momci

Intervju: Saša Kovačević o muzici, turizmu, Grčkoj, Srbima

Svi bi da budu loši momci

"Ovde su ljudi možda malo opušteniji, bez nekog stresa. Došli su na odmor i sve im je lepo. U Srbiji svako ima neki svoj posao i probleme, pa se desi da ljudi nisu u dobrom raspoloženju, dok je ovde skoro svake noći jako prijatno - svi su se ceo dan kupali, odmarali..."


Piše MILENA STOŠIĆ
Pefkohori, GRČKA


Grčka je i ove godine najpopularnije odredište za srpske turiste tokom letnje sezone godišnjih odmora. Srbi masovno letuju u Grčkoj, posebno na prvom kraku Halkidikija - Kasandri (Kalitea, Polihrono, Haniotis, Pefkohori, Paliouri), što zbog blizine, što zbog pristupačnosti cena. Srpski jezik čuje se na plažama i šetalištima, u restoranima se može dobiti srpski meni, a nije neobično ni čuti srpsku muziku.

U jednom od vodećih turističkih mesta ovog predela - Pefkohoriju, naišli smo na plakate sa imenom mladog srpskog pevača i muzičkog producenta Saše Kovačevića, poznatog po svojim baladama. Saša se u Pefkohoriju nalazio na odmoru kod kuma, vlasnika hotela Philoxenia, gde se nalazi i noćni bar nazvan Beo-beo-grad bar, u kome je nastupao jednom nedeljno tokom jula meseca.

"Ovde sam na odmoru, ali i pomažem kumu da malo stane na noge", navodi mladi pevač za WAVE magazine. "Meni se jako dopada ovo mesto i već godinama tu provodim leto. Nema puno urnebesnih lokala, i to mi je ok. Postoji nekoliko kafića pored obale koji rade do ranog jutra, jedan klub i to je manje-više sve što je u Pefkohoriju interesantno. Tu je i Kalitea sa nekoliko diskoteka. Srbima je interesantno zato što ima dosta naših ljudi, a i srpske muzike".

Beo-beo-grad bar svake večeri okuplja veći broj mladih turista iz Srbije, pogotovo kada Saša nastupa.

"Ovaj bar tri godine radi sa ljudima iz Srbije, odnosno sa bendom iz Srbije (Playboy bend). To je moj dragi prijatelj Boban Radosavljević koji je ovde sa klavijaturistom. Mislim da su ljudi već navikli da dolaze ovde baš zbog srpske muzike, a naravno i zbog mog prisustva, jer budući da se bavim javnim poslom znaju za mene i u Srbiji, ali i u Bosni, Crnoj Gori i Makedoniji. Gde god da odeš, jednostavno ti je drago da čuješ svoju muziku, da vidiš svoj narod, da se provodiš sa svojim ljudima", dodaje on.

Iako poznat po baladama, Saša Kovačević ovde ne peva samo jednu vrstu muzike.

"Pevam repertoar koji ja generalno slušam i koji dobro prolazi kod ljudi - pesme koje traju deset, dvadeset i više godina. To što slušam privatno, to i pevam, a i ono što ljudi slušaju i što vole. S obzirom da ne možeš da napuniš klub i da pevaš celu noć samo balade, jer je tu neka populacija dvadesetogodišnjaka, pravim kompromis tako da pevam i brže stvari".

Da li je ono što se čuje u Beo-beo-grad baru pravi odraz muzike "made in Serbia"?

"Ne, nije. To je taj klupski stil koji se u Beogradu može čuti na svakom splavu, u svakom klubu - i to je to što prolazi. Nema tu izmišljanja tople vode. Pevam ono što se meni dopada, ali se trudim da ne zalazim preterano u kič i novokomponovane pevače i kompozicije."

U pomenutom baru mogu se često čuti i razni hitovi nastali devedesetih godina. Muzika nastala u tom periodu vše puta je ocenjena u negativnom kontekstu i dovedena u vezu sa nacionalizmom, kao produkt ili bar nus pojava jednog lošeg vremena i još gorih političkih prilika u zemlji. Mladi ljudi ipak i dalje rado slušaju hitove iz tih dana (200 na sat, Kralj kokaina, Tek je 12 sati...) i skloni su da se identifikuju sa tematikom koja često propagira kriminal, narkotike, važnost materijalnog i kretanje linijom manjeg otpora. Naš sagovornik takođe primećuje taj trend.

"Svi bi nekako da budu loši momci. Ne znam zašto je tako i šta je tu toliko interesantno. Meni lično ta muzika budi neka lepa sećanja iz tih godina, iako kritičnih, ali ja u tim godinama nisam ni znao šta je kriminal, niti kokain... bio sam mlad."

Da li se primećuje neka razlika u ponašanju publike i samom doživljaju nastupa kada se uporede Grčka i Srbija?

"Ovde su ljudi možda malo opušteniji, bez nekog stresa. Došli su na odmor i sve im je lepo. U Srbiji svako ima neki svoj posao i probleme, pa se desi da ljudi nisu u dobrom raspoloženju, dok je ovde skoro svake noći jako prijatno - svi su se ceo dan kupali, odmarali..."

Koji je tvoj najjači utisak u vezi sa grčkim primorjem?

"Meni je ovde sve najjači utisak i sve je jako lepo. Mislim da će biti sve više i više turista iz Srbije kada dospemo na belu šengen listu, posebno jer je i nekadašnje interesovanje za Crnu Goru jako opalo."

Saša Kovačević za čitaoce WAVE magazina najavljuje snimanje novog albuma na kome ne treba očekivati neke dramatične promene u odnosu na ono na šta smo od njega navikli.

"Zašto menjati konja koji pobeđuje? Treba ostati originalan i dosledan, treba biti svoj i imati lični pečat, a opet ne biti previše dosadan. Iskreno se nadam da će se publici dopasti to što spremam i da će dobro odreagovati."


(Objavljeno u INTERNATIONAL YOUTH WEB MAGAZINE WAVE www.wavemagazine.net: 25.08.2009.)

Prijateljstvo i u porazu

Intervju: Mallory de la Villemarque, surfer

Prijateljstvo i u porazu

Sećam se kada sam živeo u Kostariki (tri godine), počeo sam da surfujem. Bio sam na jednom od najpoznatijih mesta u zemlji (Playa Hermosa), bilo je savršenih talasa i stotine surfera koji su se borili sa njima. Čekao sam u vodi zajedno sa mojim bratom kada smo videli krokodila kako pliva na samo 2-3 metra od nas, i izleteli smo iz mora kao ludi...


Piše MILENA STOŠIĆ
Niš, SRBIJA


Mallory de la Villemarque počeo je sa jedrenjem i surfovanjem u Gvadalupi, kada je imao sedam godina. Kasnije se preselio u Tarifu, jedno od najboljih mesta za ovu vrstu sporta, gde se sreću "jahači talasa" sa svih strana sveta. Zahvaljujući napornim treninzima i velikoj ljubavi za kitbording, Mallory je postigao brojne značajne rezultate u svojoj karijeri. Od ove godine planira da kombinuje svoj sportski život sa studiranjem. Ovaj 22-godišnji mladić, koji je putovao širom sveta zbog takmičenja, govori za WAVE magazine o sportu, svom početku, takmičenjima, rivalstvu, uspehu i budućim planovima.

- Moj tata se takmičio u jedriličarstvu i moj brat i ja smo počeli da surfujemo kada smo imali sedam godina. Kiting je sasvim novi sport, tako da nije bilo tako puno konkurenata kada sam počinjao. Imao sam sreće da budem na pravom mestu u pravo vreme i pronađem mog prvog sponzora. Na jednom od mojih prvih učešća na Svetskom prvenstvu, tim menadžer Žaime Herez, trenutno pro kiter, video me je u dobrom izdanju u Brazilu i svidelo mu se. Tada sam ušao u tim, prvo nacionalni, a zatim međunarodni. Od tada se takmičim za North Kiteboarding, koji je manje-više najjači brend, jer imaju zaista veoma dobar odnos prema meni i dobro radimo zajedno. Sve počinje sa puno strasti i ambicija. Kada imaš to i nastavljaš da se zabavljaš i uživaš svaki put kada naučiš nove trikove, i ako voliš da se takmičiš - dobri rezultati dolaze sami od sebe - objašnjava svoj početak Mallory.

Koliko je naporno posvetiti se ovom sportu?

Kiting oduzima mnogo vremena, jer se ne radi samo o nastupu, već i o treningu, održavanju kontakata sa fotografima, kamerama i sponzorima; tu su putovanja, rad na materijalima, sastanci... To je kao da si sam svoj agent. I na određenom nivou potrebno je puno treninga i motivacije.

Koliko je ovo opasan sport, svi ti trikovi koje izvodite? Da li su česte povrede?

U poslednje vreme ima nešto više povreda, jer je sport postao malo oštriji - tako da se javljaju: koleno, zglob, ramena... Dakle, sada počinjemo da treniramo na taj način, da bismo izbegli povrede. Glavni trikovi se brzo nauče, potrebno je malo snage i tehnike. Ima dosta varijacija raznih trikova. U svakom slučaju, kitbording je za mene bolji nego vejkbording, jer možemo da uradimo puno različitih stvari, nismo iza čamca, možemo da skočimo visoko, jašemo talase, odvojimo dasku od stopala...

Kakvo je rivalstvo u kitbordingu?

Na takmičenjima ćete uvek naići i na neke neprijatne ljude, ali generalno ih nema tako puno. Čak i neki pritisak, ponekad je to samo malo tenzije. Nikada nisam video tuču u kitingu.

Imaš sjajne rezultate za sobom - dva puta prvak Francuske, evropski juniorski šampion, drugi na Svetskom juniorskom prvenstvu, mnoge odlične rezultate u seniorskoj konkurenciji. Koji od njih ti je posebno značajan?

Sećam se takmičenja na Kabareti, na korak od svetskog prvenstva, gde sam osvojio prvi podijum, u slobodnom stilu - 3. mesto. To je bilo naporno, puno emocija i bio sam neverovatno srećan zbog tog uspeha... Zaista uzbudljivi trenuci kada danas mislim o tome. Imao sam trku za 4. mesto protiv mog prijatelja i pobedio sam. Bilo je stvarno teško i stresno za obojicu. Čak sam bio tužan što sam ga pobedio, a zatim kada sam dobio sledeću trku on je došao da mi čestita. Dakle, postoji prijateljstvo čak i u porazu. I to je sjajan osećaj. Takođe, bilo je neverovatno kada sam dobio svoj prvi profesionalni model iz North Kiteboardinga - Mallory pro. To je bio jedan od mojih najvećih ciljeva, kada sam bio klinac i čitao sve te surf magazine. Toliko sam želeo da imam dasku sa mojim imenom na njoj, baš kao profesionalci u časopisima. I konačno sam uspeo 2008. godine.

Putovao si širom sveta zbog takmičenja?

Da, to je deo posla mi se najviše sviđa. Bio sam u Meksiku, Venecueli, Brazilu, Čileu, Kostariki, većini zemalja Evrope (Francuska, Španija, Nemačka, Belgija, Italija, Litvanija, Engleska), Mauricijusu, SAD, Kanadi. Sećam se kada sam živeo u Kostariki (tri godine), počeo sam da surfujem. Bio sam na jednom od najpoznatijih mesta u zemlji (Playa Hermosa), bilo je savršenih talasa i stotine surfera koji su se borili sa njima. Čekao sam u vodi zajedno sa mojim bratom kada smo videli krokodila kako pliva na samo 2-3 metra od nas, i izleteli smo iz mora kao ludi... Egipat je najistočniji deo sveta u kome sam bio, tako da bih voleo da posetim azijske zemlje (Filipini su isplanirani već za ovu zimu), a možda i Zapadni Balkan. Takođe bih želeo da odem u Australiju, Tahiti su moj broj 1 (bore se sa Maldivima!!!).

Dakle, posle svih tih putovanja, kako ti sada izgleda Tarifa?

Tarifa je zaista Meka za kitbording i surfing u Evropi. To je idealno mesto za trening, a i sam gradić je lep. Postoje sve vrste vremenskih uslova tokom cele godine - različiti vetrovi, mesta, puno vetra. Ako dođete leti bićete oduševljeni koliko kitera je ovde.

Ipak ćeš se preseliti u Nicu?

Da. Studiraću u Nici dve godine i onda još dve na Havajima. Nakon pauze od četiri godine zbog takmičenja i putovanja, odlučio sam da počnem ponovo, jer želim da uradim nešto novo, ali u kombinaciji sa sportom. Radi se o sportskom menadžmentu i mislim da će ova škola biti najbolja za mene i moju kiting karijeru. To je bila velika odluka za mene, da se odlučim na studije i da promenim grad u kome živim. Dobra stvar je da ću u Nicu ići sa svojom devojkom.

Da li je i ona sportistkinja?

Ona je Nemica iz Minhena i takmičila se ranije u atletici, ali ne više. Bila je na Erazmusu u Španiji, blizu Tarife, i sreli smo se na plaži pre dve godine. U stvari, moj šef me je poslao da odnesem odelo za plivanje devojci koja je njegov prijatelj, i tako je sve počelo. Zahvaljujući ION odelu.

Koji bi bio tvoj savet mladim ljudima koji su zainteresovani za ovaj sport?

Ukoliko zaista imaju san da postanu profesionalci ili da se takmiče i da žive ovim sportskim životom - svakako ga nikada ne napuštajte, borite se i stvari će polako doći na svoje mesto. Ali s druge strane, savetovao bih da završite makar osnovne studije, i ako morate da prekinete na nekoliko godina samo se vratite, jer će vam trebati. Ja nikada ne bih promenio svoju odluku i ono što je iza mene, ali sam bio svestan da u nekom trenutku moram da počnem iz početka.

Ako želite da se bavite kitbordingom i da se takmičite potrebno je da budete član kluba i federacije, a ako ste zaista u priči morate da nađete i sponzora. Jedna daska može da vas košta, u zavisnosti od brenda, oko 500-700 evra, ali možete mnogo više zaraditi. Nema mnogo ljudi koji su postali profesionalci i očigledno ovaj sport traži žrtvovanje, ali prema rečima Malloryja - on može da donese mnogo sreće i zabave onome ko je iskreno posvećen i zainteresovan. Uprkos svim svojim uspesima i iskustvima Malloryjeve glavne vrednosti su "ostati skroman, biti otvorenog uma i prijateljski nastrojen". - To je ono što ja pokušavam da činim i očekujem da dobijem zauzvrat.


(Objavljeno on INTERNATIONAL YOUTH WEB MAGAZINE WAVE www.wavemagazine.net: 15.09.2009.)

Biti Evropljanin

Evropska nagrada za mlade novinare, EYJA 2009 - Finalna konferencija

Biti Evropljanin

"Gledao sam inauguraciju Baraka Obame. To je kreativna nacija sa jakom voljom. I ostale zemlje poput Kine, Rusije, Indije se razvijaju. Oni ne čekaju Evropljane. Vreme nije na našoj strani, moramo da ubrzamo" - Dr Johen Tis


Piše MILENA STOŠIĆBerlin, NEMAČKA
(EYJA pobednik u Srbiji)


Finalna konferencija panevropskog konkursa - Evropska nagrada za mlade novinare 2009, koji je ove godine održan pod naslovnim motoom "Proširi svoju viziju", okupila je nacionalne pobednike iz 28 evropskih zemalja u Berlinu, od 29. avgusta do 2. septembra. Ovo takmičenje, organizovano drugu godinu zaredom od strane Evropske komisije, evropskog onlajn magazina Cafe Babel i udruženja mladih novinara European Youth Press trajalo je do 31. maja, a zatim su žiriji u svakoj zemlji izabrali najbolje tekstove, objavljene u prethodnom periodu, a na temu proširenja i budućnosti Evropske unije.

Boravak u glavnom gradu Nemačke imao je za mlade novinare edukativni i turistički karakter, predstavljajući jedno nezaboravno iskustvo. Organizovana je poseta Nemačkom istorijskom muzeju i Nacionalnom parlamentu, bilo je prilike da se sretnu sa predstavnicima Evropske komisije i kolegama iz medija, kao i da upoznaju sam grad i njegovu istoriju, na dvadesetogodišnjicu pada Berlinskog zida. Za vreme ovog kratkog nagradnog boravka, 1. septembra održan je niz radionica i finalni skup za mlade novinare, njihove starije kolege, kao i predstavnike nacionalnih žirija, na kome se diskutovalo o mnogim pitanjima od krucijalne važnosti za Evropu i proširenje EU. Sve to simbolično baš na dan kada je Nemačka invazijom na Poljsku započela Drugi svetski rat, i u godini obeležavanja dve decenije od pada Gvozdene zavese, kao i pet godina od poslednjeg kruga proširenja EU.

Gde počinje i gde završava EU?

Upravo na taj simbolizam pozvali su se i Matijas Pečke, šef Predstavništva Evropske komisije u Nemačkoj i Gizela Gaugel-Robinson, šef Odeljenja za komunikacije Evropske komisije (DG Enlargement), koji su svojim govorima otvorili finalnu konferenciju.

Centralno predavanje održao je profesor Verner Vajdenfeld, osvrćući se unazad na pad Gvozdene zavese, i otvarajući pitanje budućnosti i težnje ka zajedničkom evropskom identitetu. Kao trenutno glavni problem profesor Vajdenfeld istakao je netransparentnost evropske legislative: "Ako čitate neki tekst, kao na primer Lisabonski ugovor, vidite da ga je jako teško razumeti". On je takođe naglasio da bi evropske integracije trebalo da budu transparentnije, da treba ojačati bezbednost, posebno podvlačeći neophodnost strateškog partnerstva (sa UN, Kinom, Indijom, Rusijom...) - "Evropa mora da se razvija kao strateška zajednica".

Tokom konferencije održane su i dve panel diskusije. Prva je za temu imala, opet u duhu 20 godina od pada Gvozdene zavese, da li je i na koji način integracija zemalja centralne i istočne Evrope u EU izmenila lice Starog kontinenta.

"Identitet može biti glavni problem. Gde počinje i gde završava EU?", započeo je diskusiju Karl de Mejer (Les Echoes, Francuska). Dr Johen Tis (Deutschlandradio, Nemačka) nadovezao se na to ističući značaj pitanja sigurnosti i odbrambenog identiteta. On je rekao da Evropa mora stvoriti odbrambeni identitet i evropsku armiju: "Ekonomska kriza je ukazala na deficite Evrope. Sledećih 10 godina biće od velike važnosti".

Učesnici ove panel diskusije - Dr Andrea Despot, direktor seminara Evropske akademije u Berlinu, već pomenuti Karl de Mejer i Dr Johen Tis i Pjotr Jendroščik (Rzeczpospolita tbc, Poljska), konstatovali su da u okviru EU i politike proširenja i dalje ima mnogo nedoumica, počevši od stvaranja zajedničke vojske, preko problema ekonomske prirode i stava starijih zemalja članica EU koje svoju poziciju često uzimaju zdravo za gotovo, pa do nestabilnosti balkanskog regiona i uticaja sa drugih kontinenata.

"Ako Gvozdena zavesa više ne postoji materijalno, to ne znači da je Evropa ujedinjena i da nema problema. Takođe, potrebno je promovisati i vrednosti kao što je solidarnost. Postoji čežnja istočne Evrope za većim razumevanjem od strane zapada", rekao je Pjotr Jendroščik. On je osim toga izrazio i žaljenje što EU devedesetih godina nije uspela da spreči ratne sukobe na Balkanu.

Kada je reč o uticaju drugih svetskih sila i budućim tendencijama Dr Johen Tis ocenio je da će SAD biti vodeća zemlja: "Gledao sam inauguraciju Baraka Obame. To je kreativna nacija sa jakom voljom. I ostale zemlje poput Kine, Rusije, Indije se razvijaju. Oni ne čekaju Evropljane. Vreme nije na našoj strani, moramo da ubrzamo. Lokomotivi je potrebno gorivo". On se osvrnuo i na status Turske, koja je već desetak godina kandidat za članstvo u EU, i na posledice istog, otvarajući pitanje koliko je ova zemlja zaista slična ostatku Evrope: "Da li Turska zaista može da bude most ka Bliskom istoku? Ja lično to ne vidim", rekao je. Pitanje perspektiva Turske u relaciji sa EU detaljnije je razmatrano na jednoj od dve radionice koje su održane istovremeno.

Da li vetar promena i dalje duva?

Druga radionica bavila se evropskim perspektivama u odnosu na Zapadni Balkan - politički i tehnički termin skovan da obuhvati šest zemalja bivše Jugoslavije i Albaniju. Ovu radionicu vodili su predstavnici srpske i hrvatske ambasade u Berlinu - Milan Gojković i Silvio Kus, kao i profesor Miroljub Radojković sa beogradskog Fakulteta političkih nauka. Uzimajući u obzir nestabilnost ovog regiona i mnogobrojne probleme - ekonomske, zatim nezavršene demokratije, veliki rizik od korumpiranosti političke elite, pomanjkanje vladavine prava i čestu zloupotrebu multietničnosti, tradicija i veroispovesti, profesor Radojković otvorio je diskusiju pitanjem da li vetar promene i dalje duva.

Tokom radionice potvrđeno je, raznim zdravorazumskim argumentima (bezbednosni i ekonomski razlozi, jačanje ukupnog procesa reformi, obezbeđivanje baze za političko sazrevanje društava, civilizovanje regiona i promocija EU vrednosti, otvaranje perspektive za mlađe generacije...), kolika je obostrana korist od uključivanja zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Hrvatska se čini najbližom konačnom cilju u ovom procesu, a Srbija bi svakako imala koristi od ulaska Hrvatske u EU, uprkos velikim nesuglasicama u prošlosti.

Kako je rekao Silvio Kus, i u Hrvatskoj je tradicionalni sistem morao umnogome da se menja i da prihvati aqui communitaire: "Mi još uvek moramo da smanjimo broj sudova u Hrvatskoj i moramo sarađivati sa Haškim tribunalom. Puno još mora da se radi na podršci javnosti". Što se tiče Srbije, Crne Gore (potencijalni kandidati) i Makedonije (kandidat za članstvo u EU), ove zemlje će biti na beloj šengen listi od januara sledeće godine, što je ogroman korak napred.

"Mi u Srbiji podržavamo ukidanje viza za Bosnu i Hercegovinu i Albaniju, takođe", rekao je profesor Radojković. Čini se da su učesnici radionice ipak bili najzainteresovaniji za status Kosova i odnos Srbije prema jednostrano proglašenoj nezavisnosti. Milan Gojković ponudio je zvanični stav države kao odgovor na ovo pitanje, ističući da Srbija insistira na tome da je Kosovo prema međunarodnom pravu deo Srbije i da je nezavisnost neprihvatljiva. "Puno međunarodnih emocija povezano je sa Kosovom", dodao je. Nažalost, vremenski limit nije dozvolio dužu i dublju diskusiju na ove teme, ali se kao krajnji zaključak mogla naslutiti jedna opšta optimistična perspektiva ovog regiona i jaka tendencija da se raskrsti sa neproduktivnom stagnacijom iz prošlosti.

Ima li života posle smrti?

U poslednjoj fazi konferencije održana je druga panel diskusija pod nazivom Proširenje EU i buduće perspektive, na kojoj su učestvovali predstavnici medija - Ljubica Gojgić (B92, Srbija), Lejla Tavsanoglu (Cumhuriyet, Turska) i Željko Ivanović (Vijesti, Crna Gora) i moderator Dr Dušan Reljić, koji je diskusiju započeo pitanjem - Ima li života posle smrti? - aludirajući na EU.

"Evropska unija je nešto najbolje što se dogodilo Evropi. Bez EU stabilnost je moguća, ali EU je najbolje rešenje za nas. Ona je vredna ulaganja energije u taj projekat", istakla je Ljubica Gojgić. Ona je takođe uočila sličnost između Beograda i Berlina navodeći da sledeće godine pada jedan drugi zid - zid sankcija u Srbiji koji čvrsto stoji skoro 20 godina. Na ovoj panel diskusiji prvi put u toku dana je na direktniji način pomenut i interes SAD na ovim prostorima, o čemu su polemisali Ljubica Gojgić i Željko Ivanović. Oni su podvukli da SAD ima jak interes za dalji konflikt i da je zapravo Vašington glavni gospodar konflikta.

Kada je reč o Balkanu, Ljubica Gojgić je sa žaljenjem konstatovala da Evropa i nije umnogome doprinela stabilnosti na Balkanu. Ovaj panel bavio se još i odnosom medija i političkih tema i demokratije. "Mediji su veoma značajni za nacionalne i međunarodne sporazume. Zato je nezavisnost medija vrlo bitna", ukazala je Lejla Tavsanoglu, dodajući da zemlja koja nema nezavisne i slobodne medije ne može da se nazove demokratskom, i kritikujući u tom kontekstu stanje u Turskoj.

EU nije Evropa, EU je samo jedan njen deo

Interesantno pitanje postavio je tokom dana Kristijan de Bruijn iz predstavništva Evropske komisije, inače i član belgijskog žirija, adresirano ka prisutnima koji dolaze iz zemalja ne-članica EU, tačnije ka Srbima. Pitanje je glasilo - da li se osećate kao Evropljani? Da li se deklarišete kao Evropljani? Iza toga su sledila i razmišljanja šta ima primat, biti Evropljanin ili predstavnik neke nacije. Pitanje je isprovociralo više odgovora koji su se slili u jedan - naravno da se osećamo kao Evropljani! Jer Srbija jeste deo Evrope. I kao što je neko od prisutnih napomenuo EU nije Evropa, EU je samo jedan njen deo. A kao što je rekao i profesor Vajdenfeld na početku dana u svom govoru: "Bitno je kako se neko oseća". Na primer, on je rekao da se Srbi (!) mogu osećati više Evropljanima, nego Bugari koji su već u EU.

Konferencija se završila u kasnim popodnevnim satima, a kasnije iste večeri pobednicima su uručeni sertifikati sa logoom Evropske nagrade za mlade novinare i potpisom komesara za proširenje EU, Olija Rena.


(Objavljeno u INTERNATIONAL YOUTH WEB MAGAZINE WAVE www.wavemagazine.net: 15.09.2009.)

Publikacija Evropskih kuća

Link ka publikaciji Evropskih kuća

by Milena Stošić

Bilteni Evropskih kuća

Link ka prvih 7 biltena Evropskih kuća

by Milena Stošić

"Proširite svoju viziju"

Evropska nagrada za mlade novinare 2009

"Proširite svoju viziju"

Među 600 tekstova pristiglih iz cele Evrope, nacionalni žiriji proglasili su pobednike na osnovu značaja informacija, originalnosti pristupa, novinarskog stila i kvaliteta pisanja, kao i mogućnosti da zadrže pažnju čitalaca i truda uloženog u pripremu članka


Piše WAVE Team
Beograd, SRBIJA


Nacionalni pobednici Evropske nagrade za mlade novinare 2009, njih 35 od ukupno 600 pristiglih članaka, nagrađeni su putovanjem na završnu konferenciju u Berlin. Oni će tamo boraviti od 29. avgusta do 2. septembra. Među njima je i srpski pobednik - Milena Stošić, novinar WAVE magazina, nagrađena za članak "Evropa na jugu Srbije", koji je objavljen u aprilskom broju našeg časopisa.

Pobednički tekstovi i radio materijali biće objavljeni na zvaničnom sajtu konkursa i u posebnom zborniku. Na kraju ovog nagradnog boravka u prestonici Nemačke, pobednici će imati priliku da razgovaraju sa predstavnicima EU, političarima, ambasadorima i profesionalnim novinarima.

Projekat

Evropska nagrada za mlade novinare, panevropski konkurs, projekat je Evropske komisije - Direktorata za proširenje, u saradnji sa asocijacijom European Youth Press i Cafe Babel-om, evropskim onlajn magazinom. Ove godine Evropa slavi 20. godišnjicu pada gvozdene zavese i petu godišnjicu od pristupanja EU osam država Centralne i Istočne Evrope, kao i Malte i Kipra. Ove godišnjice kreirale su poseban šlagvort za buduće ili već profesionalne novinare iz cele Evrope, da razmisle i izraze svoja mišljenja o proširenju Evropske unije.

Nakon uspeha prošlogodišnjeg konkursa, Evropska komisija je ovog puta ponudila priliku da više mladih novinara pokaže svoj talenat. Tako je pored tekstova pisanih i objavljenih na internetu i u štampi, ovogodišnje takmičenje bilo otvoreno i za radio novinare.

Konkurs je trajao od 1. februara do 31. maja 2009. Tema svih prijavljenih tekstova morala je da se odnosi na proširenje Evropske unije i / ili viziju budućnosti Evrope. Učesnici su bili starosti između 17 i 35 godina, i dolaze iz zemalja članica EU, kandidata ili potencijalnih kandidata (Zapadni Balkan i Turska).

Povodom otvaranja konkursa Oli Ren, evropski komesar za proširenje, rekao je: "Pozdravljam drugo izdanje ovog takmičenja i unapred se radujem čitanju i preslušavanju mišljenja mladih novinara širom Evrope. Mladi ljudi su značajni lideri i kreatori mišljenja svoje generacije, a ovaj konkurs im pruža mogućnost da podele svoja iskustva i vizije naše evropske budućnosti."

WAVE novinar kao srpski pobednik

Među 600 tekstova pristiglih iz cele Evrope, nacionalni žiriji proglasili su pobednike na osnovu značaja informacija, originalnosti pristupa, novinarskog stila i kvaliteta pisanja, kao i mogućnosti da zadrži pažnju čitalaca i truda uloženog u pripremu članka.

Članovi srpskog žirija bili su profesor Miroljub-Radojković sa Fakulteta političkih nauka, novinarsko-komunikološki smer, Đorđe Vlajić - novinar radija BBC na srpskom jeziku i Tanja Miščević - profesor Fakulteta političkih nauka i bivša direktorka Kancelarije za pridruživanje EU. Oni su za nacionalnog pobednika u Srbiji proglasili Milenu Stošić, novinarku WAVE magazina. Njen članak "Evropa na jugu Srbije" objavljen je u našem magazinu u aprilskom broju. Na ovaj način žiri je prepoznao značaj evrointegracija u manje razvijenom delu Srbije, značaj decentralizacije i stimulisanja lokalne zajednice da popularizuje evropske vrednosti.

"Smatram ovu nagradu svojim velikim ličnim uspehom, ali i velikom pobedom za WAVE magazine, i drago mi je da mogu na ovaj način da doprinesem širenju ideje Evropskih kuća", kaže srpska pobednica. "Južna Srbija je zaista veoma pasivan region zemlje i Evropske kuće su pozitivan pokušaj da se osvetli proces evropskih integracija. Takođe, one su veoma korisne i od pomoći mladima, kada je reč o informisanju i mogućnostima obrazovanja, studentskih razmena i putovanja u EU, kao i za izražavanje mišljenja i diskusiju o svemu što pridruživanje EU može da nam donese. Dodelom nagrade ovoj temi jasno je prepoznat značaj ovakvih institucija, ali i potreba za dalju stimulaciju u ovom delu zemlje, odakle mnogi mladi ljudi i dalje odlaze zbog nedostatka pozitivne perspektive", zaključuje Milena.

Pogled ka Berlinu

"Veoma sam srećna zbog nagrade jer sam još uvek student, a ne profesionalni novinar. Ovo priznanje mi govori da sam na pravom putu. U Berlinu ćemo imati mogućnost da proširimo svoju perspektivu Evrope, jer će tamo biti novinari iz starih, novih i budućih zemalja članica EU", rekla je za WAVE magazine nacionalni pobednik u Nemačkoj Katrin Breer. "Mislim da se većini Nemaca mojih godina dopadaju prednosti slobodnog putovanja, Erazmus programa i svih ostalih pogodnosti koje nam EU nudi. Ali vrlo malo su zaista zainteresovani za politiku koja stoji iza svega toga. Radujem se putovanju i radoznala sam da sretnem novinare iz različitih zemalja, naročito iz istočnih delova Evrope", kaže Katrin.

O ovom takmičenju i ideji ujedinjene Evrope, austrijska nacionalna pobednica Ula Ebner kaže za WAVE magazine: "Veoma sam zadovoljna nagradom! Mislim da bi ujedinjena Evropa mogla biti velika stvar, ili recimo da je to neophodna stvar, jer problemi i izazovi sa kojima se suočavamo u ovom trenutku jesu globalni. To znači da mi ne možemo rešiti probleme kao što su ekonomska kriza, klimatske promene, demografski problemi, migracije i tome slično na nacionalnom nivou. Veoma je važno razvijati strategije zajedno."

Među dobitnicima Evropske nagrade za mlade novinare 2009 nema predstavnika Crne Gore i Makedonije, a iz Rumunije dolaze dva novinara koji ravnopravno dele ovo priznanje.


(Objavljeno u INTERNATIONAL YOUTH WEB MAGAZINE WAVE www.wavemagazine.net: 25.08.2009.)

10,000 dinara za deseti festival

EXIT 09

10,000 dinara za deseti festival

Prevoz, karta i smeštaj u kampu, ne računajući "džeparac", u najjeftinijoj varijanti koštaju posetioca iz Srbije oko 10,000 dinara. U zemlji u kojoj je prose?na zarada 33,000 dinara ovaj izdatak je blizak luksuzu, uprkos činjenici da je vrlo prihvatljiv imajući u vidu koliko bi trebalo izdvojiti za pojedinačne nastupe najavljenih muzičara


Piše MILENA STOŠIĆ
Niš, SRBIJA


Lily Allen, Moby, Korn, The Prodigy, Kraftwerk, Sasha, Carl Cox, Richie Hawtin, Eric Prydz samo su najpoznatiji od 500 izvođača koji će na dvadeset bina nastupiti na jubilarnom desetom EXIT-u - najvećem muzičkom festivalu u jugoistočnoj Evropi. Ove godine, EXIT traje od 9. do 12. jula, već tradicionalno na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu.

O kvalitetu i renomeu EXIT-a dovoljno govore velika svetska muzička imena koja su ovde nastupala proteklih godina - Beastie Boys, Groove Armada, Robert Plant, Snoop Dogg, Iggi Pop, Massive Attack, Moloko, Cypress Hill, Underworld, Fatboy Slim, White Stripes, Garbage, Stereo Mc's, Slayer, Roni Size, Manu Chao, N*E*R*D, Paul Weller, Primal Scream, Sex Pistols�; svetski mediji koji prate festival - MTV i BBC; UK Festival Awards u saradnji sa Yourope koji su EXIT-u 2007. godine dodelili nagradu za najbolji evropski festival, kao i broj posetilaca koji je prošle godine dostigao 167,000 ljudi iz zemlje, regiona i mnogo šire. "State of Exit" zalaže se za otvaranje ka svetu kroz društvene akcije i kampanje (protiv trgovine ljudima i rasne diskriminacije, a za zapošljavanje mladih, očuvanje životne sredine, vizne olakšice). Setimo se da je i komesar za proširenje EU Oli Ren svojim prisustvom (EXIT 06) podržao ovaj srpski brend.

Paprene cene

Ono što se u krugovima mladih ljudi svake godine, a posebno sada u vreme svetske ekonomske krize, postavlja kao dilema jeste dostupnost festivala upravo onima kojima je prvenstveno namenjen i iz čijeg okrilja je nastao. Ove godine cena četvorodnevne karte iznosi 5,990 dinara, do 27. juna, a posle toga jubilarnih 10,000 dinara za jubilarni 10. EXIT (preciznije 9,990). Jednodnevne ulaznice mogu se kupiti po ceni od 3,450 dinara za prva dva dana festivala i 3,990 za poslednja dva.

Svakako, posetiocima koji nisu Novosađani potreban je i smeštaj, što zahteva još investicija. EXIT kamp je u tom slučaju možda najpraktičnija varijanta, a cena mesta je 2,400 dinara. Osim toga, EXIT TRIP - oficijelni EXIT turistički servis ponudio je hostelski smeštaj u gradu čija se cena kreće od 17,80 (u slučaju 5 noćenja) do 22 evra dnevno po osobi. Široka je i lepeza individualnih ponuda smeštaja čije cene variraju. Kako kaže Strahinja iz agencije Exit Acommodation, koja se bavi smeštajem posetilaca festivala već tri godine, tražiti mesto preko agencije je bolja ideja jer ona garantuje sigurnost i pouzdanost, dok su primeri iz prakse pokazali i drugačije slučajeve kod individualnih ponuda.

Uprkos ogromnom interesovanju stranaca (posebno iz Velike Britanije), ima indikacija da se ove godine nešto menja: "Smanjena je potražnja od gostiju iz inostranstva. Moguće da je to posledica izjednačavanja funte sa evrom što utiče na njihovu kupovnu moć. Još jedan faktor je i svetska ekonomska kriza i visoka cena smeštaja koja je ostala ista kao prošle godine, bez usklađivanja sa situacijom u svetu", rekao je za WAVE magazine predstavnik Exit Accommodation-a.

Cena za kompletan boravak na EXIT-u u proseku se kreće od 25 do 35 evra dnevno po osobi. U cenu jednog ovakvog užitka mora se uračunati i prevoz do Novog Sada. EXIT TRIP organizuje prevoz busom, vozom i kolima od Beograda, Budimpešte i Zagreba. Možda su u najboljoj poziciji, kad je reč o ceni prevoza, studenti koji mogu ostvariti pravo na studentski popust uz indeks kod većine autobuskih prevoznika u Srbiji, ili korišćenjem EURO 26 kartice u vozovima.

Prevoz, karta i smeštaj u kampu, ne računajući "džeparac", u najjeftinijoj varijanti koštaju posetioca iz Srbije oko 10,000 dinara. U zemlji u kojoj je prosečna zarada 33,000 dinara ovaj izdatak je blizak luksuzu, uprkos činjenici da je vrlo prihvatljiv ako imamo u vidu koliko bi trebalo izdvojiti za pojedinačne nastupe muzičara koji se mogu čuti na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Posao i zadovoljstvo

EXIT je karakterističan i po tome što pruža mogućnost konkurisanja za posao na festivalu (šankeri, trkači, promoteri, prodavci tokena, obezbeđenje), koji može biti dobar način za ulazak na sam događaj.

"Radila sam prošle godine kao obezbeđenje u kampu. Otišla sam bez ikakve ideje šta me očekuje, kako bih zaradila deo novca za letovanje. Dnevnica je otprilike 20 evra, a posao se ispostavio kao lak i zabavan", objašnjava za WAVE magazine Jovana iz Niša. "Fenomenalna prilika za upoznavanje najrazličitijih ljudi, pošto su u kampu uglavnom stranci. Uz to, svakako je plus besplatna propusnica za sam festival, što ja nisam znala do samog odlaska, pa me je ta informacija dodatno obradovala". To je i jedan od razloga što se opet prijavila za isti posao.

Još jedan način da se "upadne" na EXIT je i biti aktivista neke nevladine organizacije, koja je dobila svoj štand na tvrđavi.

Kad je reč o konkursima EXIT je karakterističan i po tome da organizuje i konkurse kreativne prirode kao što su pisanje tekstova o izvođačima, dizajn za festivalsku majicu, snimci srednjoškolaca preko Youtube-a, koji takođe za sobom povlače nagrade, neke i u vidu kompleta karata. U duhu festivala je pružanje šanse mladim neafirmisanim muzičarima da se prijave na konkurs i nastupe na EXIT-u.

DJ Igor S (TECH a TECH), koji je na prošlogodišnjem EXIT-u nastupio na Cocta DJ stage-u preneo je čitaocima WAVE magazine-a svoje iskustvo: "Svetski festival u ne-evropskoj zemlji! Veoma potreban, ali i nezaobilazno komercijalizovan iz godine u godinu. Uzbuđen sam što sam imao prilike da budem deo nečeg tako velikog. U zemlji koja je na lošem glasu, EXIT je preko potrebna svetla tačka. Srećan sam što ga imamo i što je postao brend Srbije".

Dakle, EXIT ipak pruža priliku onima koji su informisani, kreativni ili žele da rade, da posete "Državu Izlaza". Uostalom, broj posetilaca koji svake godine biva sve veći govori o tome da se ljudi snalaze i masovno dolaze doživljavajući neponovljivo iskustvo vraćajući se iznova.

Vidimo se na Exitu!


(Objavljeno u INTERNATIONAL YOUTH WEB MAGAZINE WAVE www.wavemagazine.net: 25.06.2009.)

Evropa na jugu Srbije

 Pobednički članak za Srbiju - Evropska nagrada za mladog novinara "Proširi svoju viziju" 2009 - Evropska Komisija, Direktorat za proširenje

Projekat "Evropske kuće"

Evropa na jugu Srbije

Centar za razvoj građanskog društva "Protecta" iz Niša razvio je ideju u saradnji sa "Media & Reform Centrom" iz Niša i organizacijom "Patriotizam" iz Bugarske. "Evropske kuće" su opremljene kancelarijskim nameštajem u bojama EU i svaka od njih ima "info korner" i biblioteku. Ovaj projekat ne promoviše Evropsku uniju, već pruža građanima informacije kako bi videli da je EU realnost, a ne neki apstraktni pojam


Piše MILENA STOŠIĆ
Niš, SRBIJA


U okviru projekta stvaranja mehanizama za veću dostupnost informacijama i bolje razumevanje procesa EU integracija u Pirotu je 27. marta zvanično otvorena "Evropska kuća", treća u južnoj i jugoistočnoj Srbiji (posle Niša i Vranja). Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije i Žosep Ljoveras, šef delegacije Evropske komisije u Srbiji učinili su to simboličnim otkrivanjem table na ulazu i zajedničkom fotografijom, na kojoj se jedna uz drugu nalaze zastave Srbije i Evropske unije.

Prema rečima Jelene Stevanov iz Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije, sam projekat "Evropske kuće" - koji realizuje Centar za razvoj građanskog društva "Protecta" iz Niša, a finansira Evropska unija - omogućava viši nivo učešća građana jugoistočne Srbije, posebno mladih ljudi, u debati o EU i evropskim integracijama. Sve to kroz razmenu informacija i primera dobre prakse u ovoj oblasti, što je u potpunosti u skladu sa ciljevima koje Kancelarija želi da postigne u saradnji sa civilnim sektorom. Delovanje "Protecte" prepoznato je kao značajan faktor u širenju evropskih ideja i vrednosti u Srbiji, posebno na jugu.

Do sada je u okviru projekta održano šest debata, a u planu je niz akcija edukativnog i interaktivnog karaktera, sve sa krajnjim ciljem da se omogući bolje razumevanje Evropske unije i samog procesa integracije Srbije u EU. O neophodnosti realizacije ovakve ideje i o "Evropskim kućama", za WAVE magazine govori Dragan Petković, projekt menadžer.

- U ovom poslu sam punih deset godina i poznajem kako ljude tako i institucije na ovom prostoru. Znam da se, nažalost, ovde stvari u poslednjih deset godina retko ili uopšte ne dešavaju. U Beogradu imate više od 100 ambasada, kulturnih centara i milion institucija različite vrste, i građani mogu da čuju različite priče i da dobiju prave informacije. Sve to stiže sa dosta zakašnjenja do nas ovde na jugu. Obično ljudi iz ovih krajeva odlaze za Beograd da dobiju ono što traže, da se raspitaju recimo za neku stipendiju ili slično. Mi želimo da to dovedemo u ovaj region, da pokažemo da je jug Srbije oblast sa puno potencijala.

Kada je reč o samom nivou informisanosti u vezi sa EU integracijama Petković procenjuje da je on nizak ili ne postoji:
- Naš put ka Evropskoj uniji vezuje se isključivo za status Kosova ili za Haški tribunal, što je neosporno deo ovog procesa, ali mislim da je podjednako važno govoriti i o drugim komponentama priče, kao što su na primer iskustva drugih zemalja iz okruženja. To su priče ljudi i zemalja koje su bile u sličnoj situaciji u kojoj smo mi sada, sa sličnim problemima, i danas posle svega oni dobro žive i vredne su članice EU. Mislim da ovde ljudima nedostaje malo tog prozora u svet, da vide da nisu sami, jedini, već da ima još puno sličnih sudbina, kao i to da postoji bolje sutra i to veoma blizu.

Šta su "Evropske kuće" i kako one izgledaju?

- "Evropske kuće" postaju neka vrsta institucije i imaju svoj fizički prostor, za sada u Nišu, Pirotu i Vranju. Međutim, njih čini pre svega tim od deset mladih, vrednih i fantastičnih ljudi koji veruju u ono što rade. Ideja je nastala u saradnji sa "Media & Reform Centrom" iz Niša i organizacijom "Patriotizam" iz Bugarske. "Evropske kuće" su opremljene kancelarijskim nameštajem u bojama EU i svaka od njih ima "info korner" i biblioteku u kojoj možete naći različite materijale iz raznih oblasti zemalja članica Unije. Svakako najveći broj publikacija odnosi se na sam proces evropskih integracija. Ovo nije projekat koji promoviše EU, već projekat koji građanima pruža informacije šta to za njih konkretno znači. Ljudi će moći da vide da je Evropska unija realnost, a ne neki apstraktni pojam, da vide da je to deo života i njihova svakodnevica!

Naša primarna ciljna grupa su mladi između 18 i 30 godina, ali su ljudi apsolutno svih starosnih dobi dobrodošli. Debate koje su do sada održane bile su organizovane za srednjoškolce, studente i institucije.

Kakvi su dosadašnji utisci? Kako ljudi reaguju na ovu temu?

- Fantastično! Kada čujete mlade ljude od po petnaestak godina u Vranju ili Pirotu kako postavljaju veoma zrela pitanja i vode fantastične diskusije znam da ima nade. Jer sve što treba ovoj zemlji jesu ljudi koji razmišljaju svojom glavom, a ne donose odluke na osnovu bilborda predizbornih kampanja, ma čija politička partija to bila. Mladi ljudi u ovom delu Srbije uskraćeni su za mnogo šta, pa i za informacije o tome šta proces evropskih integracija donosi. Ukoliko smo uspeli da te informacije prenesemo stotinama mladih ljudi to je velika stvar, a siguran sam da su rezultati daleko veći.

Od koordinatorke "Evropske kuće" u Nišu Jelene Stajković dobili smo informaciju da je pored organizovanja debata i tribina na teme za koje su mladi pokazali najviše interesovanja (od predrasuda o gubljenju nacionalnog identiteta, informisanja o mogućnostima studiranja, do objašnjavanja terminologije i samog procesa integracija) u planu i obeležavanje Dana Evrope 9.maja. Kakve još aktivnosti možemo da očekujemo?

- Ovaj projekat će imati edukativnu kampanju sa primerima i pričama iz običnog života iz drugih zemalja koje su sada već članice EU. Biće raznih filmova, kulturnih večeri, izložbi, sastanaka, aktivnosti na ulicama, obrazovnih emisija... zaista puno toga, a ljudi koji su zainteresovani za učešće u našim aktivnostima i žele da daju svoj doprinos na taj način, moći će to da urade u svakom trenutku.

Zašto se pitanje nacionalnog identiteta tako često pominje kada se govori o evropskim integracijama?
Nacionalni identitet nije nešto što vam neko daje pa samim tim, po mom uverenju, niko i ne može da vam ga otme ili uništi. Najbolji način da ga izgubite jeste da postanete siromašni i bespomoćni i u tim trenucima ta kategorija je sigurno nešto poslednje o čemu ćete misliti. Ako bolje pogledate videćete da - što je zemlja kvalitetnija i bogatija ona ima jači nacionalni identitet. Zato sam ubeđen da će sa napretkom države nacionalni identitet rasti, a ne opadati, jer - kada vas neko pita odakle ste, da li ćete biti ponosniji da kažete da ste iz Srbije koja je siromašna i sama ili one koja je napredna i bogata zemlja.

Na kraju krucijalno pitanje i poruka koju ovaj projekat šalje - šta Srbija dobija članstvom u Evropskoj uniji, a šta EU može da dobije prijemom Srbije?
Srbija članstvom u EU dobija puno. Kao što mnogi kažu, to je društvo bogatih, dakle činjenica da se krećemo na putu ka EU pokazuje da naše društvo napreduje, postaje kvalitetnije, bogatije i to ne samo u ekonomskom, već i u kulturološkom smislu. Članstvo u EU znači pre svega standard i kvalitet života običnih ljudi. Srbija time dobija stabilnost, sigurnost, ekonomski prosperitet i skoro 30 prijatelja. Ne postoji bolji način da očuvate svoju zemlju i svoje interese, nego da oko sebe imate još 27 zemalja u ovom trenutku koje su spremne da brane zajednički interes. EU prijemom Srbije dobija pre svega stabilnost i jedinstveno ekonomsko tržište. Već se mnogo puta kroz istoriju pokazalo da je stabilan Balkan veoma bitan za stabilnost cele Evrope. Sama evropska ideja je i nastala na temeljima stabilnosti, uzajamnog poštovanja i interesa, nasuprot ratu i sukobu između evropskih nacija. EU takođe dobija još jednu zemlju sa veoma starom kulturom i tradicijom.

Projekat "Evropske kuće" nema ograničeno trajanje i, prema rečima našeg sagovornika, kada Srbija bude postala članica EU, on će imati ulogu da i dalje informiše građane o njihovim mogućnostima unutar Unije - kojih će tada i biti mnogo više.


(Objavljeno u INTERNATIONAL YOUTH WEB MAGAZINE WAVE www.wavemagazine.net: 15.04.2009.)

Život između sirena

Dnevnik 1999

Život između sirena

Posle nekog vremena čitava situacija postane normalna. Normalno je da čuješ sirenu, normalno je da spavaš u podrumu, normalno je da nestaje struja, da nemaš slobodu kretanja i ne viđaš prijatelje, kao i da se ne ide u školu. Ali, na strah koji osećaš kad zuje avioni nikada se ne navikneš tako. Strah da će bomba da ti padne na kuću, da će geler da uleti kroz prozor, da ćeš ostati zakopan u podrumu. Strah od smrti


Piše MILENA STOŠIĆ  Niš, SRBIJA


U vreme NATO bombardovanja Srbije imala sam 12 godina. Sasvim dovoljno da me ne zanimaju politika, vesti, dnevnik i situacija u zemlji. Insinuacijama o mogućnosti bombardovanja koje su se prepričavale u školi nisam pridavala ama baš nikakav značaj. Tako nešto mi je delovalo nemoguće i previše regresivno za početak novog milenijuma. Čak i kada 24. marta 1999, ja i moje sestre, nismo otišle u školu to je bilo samo nešto super, a ne nekakav povod za razmišljanje zašto. Tog dana više sam brinula o tome da li ću slaviti rođendan za dva dana.

Uveče u neko vreme prvi put se začuo zvuk sirena. Sećam se da je na tv-u bilo i neko uputstvo kako da se razlikuju. Sve se odigralo u nekoliko minuta. Ugasili smo sva svetla, spustili roletne i trkom otišli u podrum. Stepenice koje vode do podruma su jako strme, tesne i vijugave. Podrum, kao podrum - odiše hladnoćom. Ne znam da li je neko drugi to uradio, ali mi smo stavili šerpe na glave i sklupčali se. Nismo znali šta da očekujemo. Što se mene tiče, u tom trenutku su mi pred očima izbijale scene iz "Dnevnika Ane Frank". Roditelji su nas ućutkivali. Čini mi se da bih prestala da dišem da sam mogla, samo da budem tiša i da nas avioni sa bombama ne čuju, ne vide, zaobiđu. Definitivno nema ništa od mog rođendana. Kada se začula sirena za kraj vazdušne opasnosti izašli smo iz podruma i ponovo sam smela da dišem.

I tako je počeo naš život ispod zemlje. Naravno, vazdušna opasnost nije trajala po 24 časa,koliko se ja sećam, ali spavalo se u podrumu koji smo adaptirali krevetom i televizorom. I stalno su se gledale vesti. Prozori su bili oblepljeni selotejpom u vidu slova "X". Imali smo sveće ako nestane struja, baterijske lampe, pravile su se zalihe hrane. Smelo se u dvorište i eventualno do prodavnice. Naučili smo još jednu novu reč - geler. Kad nije bilo vazdušne opasnosti nije bilo strašno. Ali, kad bi se začuo zvuk aviona strah je ulazio u sve pore tela. Tad smo mogli samo da čučimo u podrumu ili da se pokrijemo ćebetom i držimo zajedno. Zvuk bi bio na trenutke jači kao da su avioni bliži i glas u glavi govorio bi "idi, idi, idi", a kada bi se udaljio osećalo bi se olakšanje. Najstrašnije je bilo kada čujemo da bombe padaju negde u blizini, kad odzvanja zemlja, kad se tresu i lome prozori, a srce bije kao da učestvuje u trci na 200m. Mama bi nas zagrlila i štitila svojim telom. Plašila sam se da nešto ne padne na mamu. Tata je stalno bio dežuran na poslu. Rat.

Bil Klinton, Toni Bler, Žak Širak, Slobodan Milošević - sve smo ih naučili. Pogođen voz sa civilima, srušen most, poginuli i ranjeni ljudi. Kolateralna šteta. Pitam se da li nas je gašenje svetla, spuštanje roletni i nedisanje spašavalo da nas bombe ne pogode. Jer pogađale su i kuće. A naša kuća je blizu kasarne. A pogađale su i kasarne. Nadala sam se da u filmovima ima trunka istine i da "oni" znaju i vide da smo mi tu i da neće da nam sruše kuću i da ostanemo zakopani. Ili da neće da nas vide uopšte, ako već žele da nas pogode. Jer pogađali su i decu.

Posle nekog vremena čitava situacija postane normalna. Normalno je da čuješ sirenu, normalno je da spavaš u podrumu, normalno je da nestaje struja, da nemaš slobodu kretanja i ne viđaš prijatelje i da se ne ide u školu. Ali, na strah koji osećaš kad zuje avioni nikada se ne navikneš tako. Strah da će bomba da ti padne na kuću, da će geler da uleti kroz prozor, da ćeš ostati zakopan u podrumu. Strah od smrti. Šta da kažu oni kojima se taj strah ostvari.

Vremenom, mehanizmi odbrane odrade svoje, potisnu se mnoge stvari iz tog perioda. Zaboraviš koje su ti sve grozne misli prolazile kroz glavu, sve tragične vesti o žrtvama sa tv-a. Više ceniš slobodu. Izbledi i mrak i podrum i trčanje niz stepenice. Ali i dan danas kad avioni lete nisko - srce kuca malo jače.


(Objavljeno u INTERNATIONAL YOUTH WEB MAGAZINE WAVE www.wavemagazine.net: 15.04.2009.)