Život između sirena

Dnevnik 1999

Život između sirena

Posle nekog vremena čitava situacija postane normalna. Normalno je da čuješ sirenu, normalno je da spavaš u podrumu, normalno je da nestaje struja, da nemaš slobodu kretanja i ne viđaš prijatelje, kao i da se ne ide u školu. Ali, na strah koji osećaš kad zuje avioni nikada se ne navikneš tako. Strah da će bomba da ti padne na kuću, da će geler da uleti kroz prozor, da ćeš ostati zakopan u podrumu. Strah od smrti


Piše MILENA STOŠIĆ  Niš, SRBIJA


U vreme NATO bombardovanja Srbije imala sam 12 godina. Sasvim dovoljno da me ne zanimaju politika, vesti, dnevnik i situacija u zemlji. Insinuacijama o mogućnosti bombardovanja koje su se prepričavale u školi nisam pridavala ama baš nikakav značaj. Tako nešto mi je delovalo nemoguće i previše regresivno za početak novog milenijuma. Čak i kada 24. marta 1999, ja i moje sestre, nismo otišle u školu to je bilo samo nešto super, a ne nekakav povod za razmišljanje zašto. Tog dana više sam brinula o tome da li ću slaviti rođendan za dva dana.

Uveče u neko vreme prvi put se začuo zvuk sirena. Sećam se da je na tv-u bilo i neko uputstvo kako da se razlikuju. Sve se odigralo u nekoliko minuta. Ugasili smo sva svetla, spustili roletne i trkom otišli u podrum. Stepenice koje vode do podruma su jako strme, tesne i vijugave. Podrum, kao podrum - odiše hladnoćom. Ne znam da li je neko drugi to uradio, ali mi smo stavili šerpe na glave i sklupčali se. Nismo znali šta da očekujemo. Što se mene tiče, u tom trenutku su mi pred očima izbijale scene iz "Dnevnika Ane Frank". Roditelji su nas ućutkivali. Čini mi se da bih prestala da dišem da sam mogla, samo da budem tiša i da nas avioni sa bombama ne čuju, ne vide, zaobiđu. Definitivno nema ništa od mog rođendana. Kada se začula sirena za kraj vazdušne opasnosti izašli smo iz podruma i ponovo sam smela da dišem.

I tako je počeo naš život ispod zemlje. Naravno, vazdušna opasnost nije trajala po 24 časa,koliko se ja sećam, ali spavalo se u podrumu koji smo adaptirali krevetom i televizorom. I stalno su se gledale vesti. Prozori su bili oblepljeni selotejpom u vidu slova "X". Imali smo sveće ako nestane struja, baterijske lampe, pravile su se zalihe hrane. Smelo se u dvorište i eventualno do prodavnice. Naučili smo još jednu novu reč - geler. Kad nije bilo vazdušne opasnosti nije bilo strašno. Ali, kad bi se začuo zvuk aviona strah je ulazio u sve pore tela. Tad smo mogli samo da čučimo u podrumu ili da se pokrijemo ćebetom i držimo zajedno. Zvuk bi bio na trenutke jači kao da su avioni bliži i glas u glavi govorio bi "idi, idi, idi", a kada bi se udaljio osećalo bi se olakšanje. Najstrašnije je bilo kada čujemo da bombe padaju negde u blizini, kad odzvanja zemlja, kad se tresu i lome prozori, a srce bije kao da učestvuje u trci na 200m. Mama bi nas zagrlila i štitila svojim telom. Plašila sam se da nešto ne padne na mamu. Tata je stalno bio dežuran na poslu. Rat.

Bil Klinton, Toni Bler, Žak Širak, Slobodan Milošević - sve smo ih naučili. Pogođen voz sa civilima, srušen most, poginuli i ranjeni ljudi. Kolateralna šteta. Pitam se da li nas je gašenje svetla, spuštanje roletni i nedisanje spašavalo da nas bombe ne pogode. Jer pogađale su i kuće. A naša kuća je blizu kasarne. A pogađale su i kasarne. Nadala sam se da u filmovima ima trunka istine i da "oni" znaju i vide da smo mi tu i da neće da nam sruše kuću i da ostanemo zakopani. Ili da neće da nas vide uopšte, ako već žele da nas pogode. Jer pogađali su i decu.

Posle nekog vremena čitava situacija postane normalna. Normalno je da čuješ sirenu, normalno je da spavaš u podrumu, normalno je da nestaje struja, da nemaš slobodu kretanja i ne viđaš prijatelje i da se ne ide u školu. Ali, na strah koji osećaš kad zuje avioni nikada se ne navikneš tako. Strah da će bomba da ti padne na kuću, da će geler da uleti kroz prozor, da ćeš ostati zakopan u podrumu. Strah od smrti. Šta da kažu oni kojima se taj strah ostvari.

Vremenom, mehanizmi odbrane odrade svoje, potisnu se mnoge stvari iz tog perioda. Zaboraviš koje su ti sve grozne misli prolazile kroz glavu, sve tragične vesti o žrtvama sa tv-a. Više ceniš slobodu. Izbledi i mrak i podrum i trčanje niz stepenice. Ali i dan danas kad avioni lete nisko - srce kuca malo jače.


(Objavljeno u INTERNATIONAL YOUTH WEB MAGAZINE WAVE www.wavemagazine.net: 15.04.2009.)